„Porodica je jelo koje se teško sprema. Potrebno je mnogo sastojaka. Problem je sakupiti ih sve – posebno oko Božića i Nove godine. Kvalitet lonca tu je malo važan; za porodicu je potrebno hrabrosti, predanosti i strpljenja. Nije to za svakoga. Ima tu raznih trikova, tajni, nepredvidljivog. Ponekad čoveku dođe čak i da digne ruke. Draža mu je nelagodnost praznog stomaka. Spopadne ga lenjost, poznati nedostatak mašte kad treba da smisli šta će da pojede, i ona mučnina. Ali život – zelena maslinka na čačkalici – uvek nađe načina da nas podstakne i da nam otvori apetit. Vreme postavi sto, odredi broj stolica i mesta. Najednom, kao nekim čudom, porodica je servirana. Jedan ispadne najpametniji od svih. Drugi bude taman kako treba, najveseliji i najdruželjubiviji, prijatelj svima. Treći – ko bi rekao? – očvrsnuo je, ogrubeo, sazreo pre vremena. Ovaj je najdeblji, velikodušan, zadovoljan i bogat. Onaj je iznenadio sve i otišao da živi negde daleko. Ova – zaljubljena, više od svih. Ona druga – najdoslednija.“
Antonio, koji je kuvar, za proslavu svog osamdeset osmog rođendana priprema porodični ručak na kojem želi da okupi sve: svoju ženu i decu, unuke, braću, sestru i njihove potomke. Njegova porodica, koja je emigrirala iz Portugala u Brazil pre sto godina, nikako nije savršena. Umesto toga, svašta se događalo: venčanja, svađe, razvodi, intrige, proslave, rođenja i smrti.
Kroz Antonijeva sećanja, izlaze na videlo i lepo i ružno – ali svi događaji imaju nešto zajedničko. To je pirinač, mističan i svet, koji nikad ne truli. Pirinač kojim su mladenci, osnivači porodice, zasuti na dan svog venčanja, a koji im je tetka Palma darovala kao svadbeni poklon. Pirinač posejan u zemlju, pao s neba kao mana u pustinji i sakupljen s kamena – simbol je plodnosti i večne ljubavi.
Topla, porodična priča, prepuna inteligentnog humora i poučnih izreka, odvodi čitaoca u magični svet latinoameričkog mentaliteta i tamošnjih običaja. Tu je sve što čini jednu porodicu – ublaženo ljubavlju pisca koji nam se obraća osobenom poetikom.
