Александар Вучо (1897-1985) припада групи српских писаца који су свој стваралачки век започели одмах након Првог светског рата, завршивши студије у Француској. Вучо је испрва писао под благим утицајем модернизма, а затим се придружио надреалистичком покрету, који је почео исто време као и онај у Француској. Иако припада оним писцима који су оставили значјан траг у српској литератури, дела Александра Вуча још увек нису у довољној мери проучена, то се односи на његов надреалистички период, али и на период послератног стварања. Постоји мало студија о његовом опусу, ако занемаримо разне прегледе, анкете и остале чланке. Споменимо само ауторе који чине изузетке, а то су Петар Џаџић, Радомир Константиновић, Вера Тренковић, Милица Николић и Ивко Михајловић. Овим радом покушали смо да сагледамо Вучово стваралаштво у целини , али и да одредимо његово место у историји српске књижевности и да проучимо најважније феномене његовод стваралаштва. Проучавали смо и његове највеће константе, најпре његов надреалистички начин размишљања, хумор, његову склоност ка поетизму, мозаичној прози, дисконтинуирано времену и биографизму.
