U svetu mogućnosti čovek ne zna da izabere. U neuslovljenoj slobodi samog sebe robi. Pati u gluvoj aroganciji, a ne zna da je haos sudbina poremetio sve ekosisteme na Zemlji. Dok se priroda isceljuje odricanjem, čovek se teši digitalizacijom. Splav je jedino mesto gde se sreća kali. Na njemu su se skupili ljudi, prividno nesvrstani u ovdašnji sistem uspeha. Jedino što im je zajedničko je da veruju vevericama, koje sa njima putuju. Zajedno prolaze kroz mnoge izazove i uče kakvi treba da postanu ponovo.
Knjiga oslikava osećanja ljudi koji su se našli u haosu- više ne znaju da li da veruju svojim snovima ili javi. Lelujaju između više stvarnosti jer, u suštini, to radimo svi mi, samo život uprošćavamo priznavanjem samo jedne moguće realnosti. Baš takvim izborom gubimo svest (pogotovo podsvest) o našoj iskrenoj esenciji bića, koja je neraskidiva sa svetskim morima. Haos je postao izvestan i proricanje sudbina nemoguće, a onima koji više nisu kovači sopstvene sudbine nije potaman ni u kakvoj projekciji budućnosti. Samo simbioza između ljudi i prirode, kao i ljudi međusobno, nas može vratiti suštinskom razlogu bivstvovanja i pomirenju sudbina. Ljudi koji putuju splavom su to spoznali. Iako ih spoljni svet opisuje kao otpad prihvaćenih ljudskih vrednosti, oni se ne osvrću za prošlošću i veruju pozivu veverica, koje su ih sve objedinile u rečima neobjašnjivoj misiji.
Glavni junaci su usamljeni i neshvaćeni. Svesni su toga, ali se ne žale. Zato su u stanju da se stave u perspektivu u kojoj čovek nije u epicentru zbivanja na planeti Zemlji.
